Pametan je nas narod

Danas sam sebi čvrsto obećao – takse moraju pasti ovog vikenda. Vala i oni (Ameri) su mi se na glavu popeli. Svaki čas te takse. Malo, malo, pa daj takse. Imaju li oni preča posla nego skupljati pare od naroda za Irake i ostale ublehe. Nije onda ni čudo što je nacionalni sport ovde – kako legalno izvarati državu i što manje platiti harač. Naglasak je na legalno. Jer ako probaš išta ilegalno sakriti – zna se. Eto ih odmah na vrata, ne daju ti ni pidžamu da spakuješ.
Ima naše raje i ovdje koji su se pokušali varakati – u smislu mi smo najpametniji, kakvi Ameri. Pa izađu na vijestima u 5. Skoro tako gledam vijesti, uglavnom radi vremenske prognoze, jer su i ove njihove vijesti vazda iste, baš ko i dole u Sarajevu, kad se javlja reporter sa kuriozitetom. Uhapšen lanac preprodavača cigara. Neki naši skontali jeftin fol, kutija marlbora u kentakiju 2 dolara, u Chicagu 6. Razlika 4 dolara po kutiji. Odmah se to razletilo rasparčavati po izbjegličkoj komuni u Chicagu. Išlo im je dosta dobro, ali nažalost kratko. Polakomili se pa počeli tražiti legalne radnje da povećaju tržište. Kaže reporter, prvi slučaj hapšenja švercera cigarama od 1956.
Slično se desilo i trojici momaka prije par godina. Otkrili kolor kopir-mašine i počeli kopirati čekove. Ispočetka na malo, onda su skontali kompjutere, skenere i tehnologiju. Jedan od njih tek prošli mjesec izašo na vikend. Drugi još nije, a trećeg traže po Balkanu.
Ma nisam htio vako nešto, ispade ozbiljno. Evo jedna izbjeglička zgoda, da se malo opustite. Došli mi balkanci u Ameriku, zemlju obećanu. Obećano sve, ali fali nam ono što volimo, na šta smo naučili. Snalazili se, probali raznorazne proizvode, tražili poznate ukuse u nepoznatim konzervama, ali nigdje suhog mesa za lijeka. Dođe nekad iz Chicaga, neki naši sušili meso gore oko Michigan Lake. Ovde u Louisville-u ima oko 6000 naših. I naravno čim čuješ došlo auto sa mesom, frka, sjedaš u auto i na gas. Ako si među prvima sazno, dobro je, omrsićeš se. I tako. Skontaju se pet-šest ovdašnjih, daj da i mi sušimo to meso. Nijedan nije to nikad radio, i ne znaju, te nađu Brku mesara koji se tim bavio nekad. Brko ih uputi kako da potope meso, posole, odleže, a on će im to osušiti u novoj, za tu svrhu sklepanoj građevini. Uvale se oni 300 dolara, kupili kamaru dobrog mesa, i kaže ovaj jedan ja imam soli, uzeo jeftino vreću, ne moramo na so trošit pare. I obrade oni meso, odnesu Brki, objesi on to. Kad je bilo vrijeme, zove Brko. I sad priča mi jedan od njih: „Uzo ja one četri kartonske kutije pune mesa, miriše sva mahala. Jedva dočekah da sjednem sa ženom, djeca neće, nije im to nešto. Narežem malo, probam, ma nešto mi pršti pod zubima. Kaže žena i njoj. Jebo majku, vidi šta mi Brko uvali komad, mora da mu je ispo na zemlju kad je skido, pa ga meni uvali u kutiju. Uzmem ja drugi komad – isto. Treći, četvrti. Nazovem jednog, drugog, trećeg, kod svih isto. Elem da skratim, taj jedan što nam je ušparo dva dolara za so, kupio onu so za posipanje ceste zimi.“
Pametan je naš narod.